Кад брак постане предузеће, а љубав се сведе на секс

Брани предрачун
Брачни предрачун

Аутомати не могу да воле. Они могу да размене своје пакете личности и могу да се надају поштеној погодби. Један од најзначајнијих израза љубави а посебно брака у тој отуђеној структури је идеја „тима“. У било ком чланку о срећном браку, идеал брака се описује као тим који глатко функционише. Та идеја се не разликује превише од идеје о службенику који глатко функционише; он треба да буде „умерено независан“, спреман на сарадњу, толерантан, а истовремено амбициозан и агресиван. Тако нам брачни саветник говори, да муж треба да „разуме“ своју жену и да јој помаже. Он треба да се повољно изрази о њеној новој хаљини и о укусном јелу. Заузврат, она треба да га разуме када дође кући уморан и нерасположен, да га пажљиво слуша када говори о својим пословним проблемима, а не би требало да се љути кад он заборави њен рођендан. Највише што та врста односа може да постигне је добро подмазана веза између две особе, који остају странци целог живота, који никада не достигну „централни однос“, али који се међусобно поштују и покушавају једна другом да угоде.

У оваквом схватању љубави и брака, главно тежиште је на проналажењу уточишта од иначе неподношљивог осећаја усамљености. У „љубави“ човек је најзад нашао заклон од усамљености. Човек ствара двојни савез против света и овај егоизам à deux (удвоје) погрешно се схвата као љубав и интимност.

Наглашавање тимског духа, узајамне толеранције и томе слично, релативно се недавно развило. Претходило му је, у годинама после Првог светског рата, схватање љубави по којем је основа задовољавајућих љубавних односа, а посебно срећног брака, узајамно сексуално задовољство. Веровало се да разлоге честих несретних бракова треба тражити у томе што се брачни партнери нису исправно „сексуално прилагодили“. Разлог ове грешке налазио се у непознавању „исправног“ сексуалног понашања, па отуда и у погрешној сексуалној техници једног или оба партнера. Да би „исправили“ ову грешку и помогли несрећним паровима који нису могли да се воле, бројне књиге су давале упутства и савете за исправно сексуално понашање и, имплицитно или експлицитно, обећавале срећу и љубав. Подразумевало се да је љубав плод сексуалног задовољства и да ће се две особе волети ако их неко научи како једна другу сексуално да задовоље. То је било у складу са општом илузијом тог времена које је претпостављало да употреба исправних техника решава не само техничке проблеме индустријске производње него и све људске проблеме. Човек је игнорисао чињеницу да је истина управо супротна из претпоставке која се иза тога крије.

Љубав није резултат адекватног сексуалног задовољења, већ је сексуално слагање – чак и познавање такозване сексуалне технике – резултат љубави. Доказ за ову тезу, када би је поред свакодневног искуства требало доказивати, може да пружи богат материјал психоаналитичких чињеница. Проучавање најчешћих сексуалних проблема – фригидности код жена и мање или више тешких облика психичке импотенције код мушкараца – показују да узрок не лежи у познавању исправне технике, већ у инхибицијама које човека чине неспособним да воли.

Цитирано из књиге „Умеће љубави“ – Ерих Фром.