О МАРИЋУ|ШТА ЈЕ ОВО?|ЗАКАЖИ СЕАНСУ

Студенти и учење

У овом тексту ћемо обрадити постојање два типа учења, заснована на различитим приступима животу, погледу на свет и мотивацији.

Послужићемо се дилемом коју је Ерих Фром поставио:

Имати или бити?

Један део студената и ученика су они који желе да „имају“ знање. Они слушају, често и чују речи, па записују, логички све то увезују у неку структуру, схватају значење „најбоље што умеју“. Зашто? Па да би положили испит и да би у крајњој линији узели тај чувени „папир“ који неки називају дипломом. Тај чаробни папир, који се многима чини готово митолошки.

Ова група ученика заснива своје понашање на мотивацији сазданој од интројеката формираних посредством чувених речи – „мораш“ и „требаш“: „Ти мораш да завршиш факултет, да би блабла“, „Требаш то да завршиш, немој после да кукаш…“, а ту су и бројне варијације на тему, разне магичне речи којима родитељи најчешће покушавају да помогну својој вечитој деци. Наравно, деси се да се некад јави и унутрашњи глас који каже: „Не вредим ништа, чему све ово“ или: „Ако не могу савршено ово да одрадим, нећу ни да радим, а могу и да одложим за сутра“. А тај глас се често јави баш онда кад „треба“.

Подучавање

Све то ствара једну вештачку саморегулацију која касније тежи да створи бројне проблеме. Првенствено зато што особа која се служи оваквом мотивацијом постаје крута, конзервативна, затворена за промену и учи механички. Садржај учења не постаје део система мисли и особа се не обогаћује. Не усваја суштински знање мењањем себе, него има, поседује знање. Речи које чују, ови ученици упакују и складиште, постају власници овог пакета туђих мисли и не долази до промене, овај садржај и студенти остају странци.

Њихов циљ је само да задрже оно што су „научили“, без креативних набоја да мењају себе или да овим знањем манипулишу, трансформишу и „играју се“ њиме.

Ученици који црпе своју мотивацију из вештачке саморегулације, из „морања“, су временом све ригиднији и нису отворени за нове идеје, а посебно не за нешто што би нарушило њихов већ постојећи фиксирани систем информација и/или веровања.

Све оно што се не може контролисати и у потпуности имати, све оно ново што може да промени човека, у оваквим студентима изазива узнемиреност! Генерално код људи са овако фиксираним системом може се јавити она чувена изјава да су учинили нешто драстично или „лоше“ само да би се осетили живим. Да ли је то уствари вапај, позив за помоћ организма који жели да буде жив, а не крут, пасиван и ригидан?

Друга група студената, који су у модусу бивствовања, јесу они који су флексибилни, креативни и отворени за нова сазнања. Они који активно учествују у животу и чија мотивација почива на природној саморегулацији организма. Они не уче да би „узели папир“, него да би се развијали, расли, оплемењивали, креативно мењали себе и околину, да би се прилагођавали и живели. Живели!

Реално, је л’ да? :)))

Овакви ученици пре него што дођу на предавање, унапред размишљају о том предавању, не долазе као tabula rase. Не упијају речи пасивно, већ их прихватају на продуктиван, активан начин, они слушају и чују, али чују у том смислу да је њихово чувствовање живо. Слушају, интересује их шта се ту прича и доживљавају речи. Они не стичу знање у смислу имања или поседовања, већ бивају дотакнути и промењени. То значи да након предавања више ниси онај исти као пре. Јесте да звучи отрцано, али интересовање је врло битно. Знате оно кад профа загрми: „Кога не занима нек’ изађе!“, међутим нико не излази, а у фазону бар 50% људи и није баш заинтересовано. Наравно, много тога зависи од предавања и самог предавача! Ово не важи за предавања која се своде на сувопарност и празну причу, јер ако је предавач вођен инструкцијом типа: „Ај’ да испредајем ово, кад већ морам, да би примио ту платицу“, онда не може ни студент у таквој ситуацији да се мења и упија знање. Ако предавања нуде материјал који подстиче раст, зашто то не искористити?

Кад си већ овде, погледај и остале текстове, можда нађеш нешто корисно >>> КЛИК ОВДЕ <<< уз то знај да још свачега тек следи.


by

Tags: