Др Ненад Божовић – Пут ка аутентичној егзистенцији

др Ненад Божовић

На самом почетку своје књиге, аутор поставља питање: „Познајемо ли се?“. Управо ово питање и покушај одговора на њега представља основну нит која се провлачи кроз читаво дело.

Загонетан и занимљив, текст Николе Марића може се гледати из више углова и доживљавати често на нове начине. У жанровском смислу, ово дело најбоље би се могло сврстати у роман тока свести. Сваки читалац у њему ће пронаћи пре свега оно што њега тишти и везаће се за речи или се препознати у ликовима који су њему ближи. Упркос постмодернистичком концепту отвореног дела, рекао бих да се у Марићевој књизи могу препознати неке основне поставке.

Марићев свет „канализације ума“ је саткан од сновиђења, „обрнути свет“ прожет тамом који се понекад јасно показује и као интројекција, односно тамна пројекција овог свесног, очима гледивог света. Пре свега, у изразу „Канализација ума“ можемо препознати метафору за оно несвесно у човеку. То су простори духа у које човек нерадо и ретко улази, а који нас као сенка невидљиво прате у сваком нашем покрету. Носимо их у себи, угнежђене од Адамовог пада наовамо, у нашој палој природи чуче страхови, фрустрације, ерос, танатос и агапе. Ликови канализације ума су архетипови, колективни или лични, који су персонализовани, који говоре, гласови из таме који нам несвесно увек шаљу неки шапат. Они утеловљују неку страст, неку идеологију, неке трауме или страхове које носимо са собом, у њима препознајемо меланхолике, колерике, флегматике, сањаре, наивце, коцкаре. Марић им даје глас и тело, њиховим говором ми освешћујемо тамну страну у нама па нам самим тиме даје могућност да наше страхове и илузије превазиђемо и да изађемо из „канализације“. Ова књига даје нам могућност (само)спознаје која нас ослобађа.

Чини се да многи од оних који у књизи деле савете и који су на први поглед мудри, то заправо нису: „Обитавају у диму, а што су `мудрији` то већу брљу пију“. Аутор огољава лажну мудрост, старца који нема кредибилитет, падају маске лажних ауторитета. Иако се њихова решења чине разноврсна, он им поставља питање: „Једете ли сви са исте трпезе?“

Атмосфера канализације ума је толико жива, опипљива, она може да се дотакне, током читања загушљиво је и спарно као да се заиста налазимо тамо. Зато аутор каже: „Ожеднех. Није ли сасвим сулудо понадати се да овде негде има чисте воде?“ – пита се он. У свету затрпаном незамисливом количином бесмисла видимо незадржив крик за смислом; аутор тражи „воде живе“. Но, пут ка смислу посут је трњем. Гласови из таме покушавају да га осујете, они говоре: „Нећеш наћи чисту воду, седи подно мојих ногу…“ или другим речима: опусти се, предај се. Аутор, пак, не одустаје, не жели да се утопи па каже: „Маса безличних која жели оно што се очекује од њих, маса која постоји у бесмислу, у понављању.“ У потрази за смислом аутор нам открива и лажне путеве ка смислу: „Има ли шта просечније од исфорсираног успињања да се буде необичан? Има ли шта обичније од људи који се толико напињу да буду необични?“ Тиме показује да је сваки истински пут ка смислу посут трњем, да је он страдање и суочавање, а не просто усиљено упињање да се бирањем од мноштва разноврсних јела са исте трпезе створи деликатес. Марићев текст је крик за смислом, за смисленим животом, за аутентичном егзистенцијом која се неће исцрпљивати у површним покушајима оригиналности.
Потрага аутора за смислом не представља само индивидуални процес. Спознаје себе нема без спознаје другог. Зато он понекад меланхолично пружа руку у празан простор чежњиво очекујући своју пратиљу. У неким моментима то и постиже: „Стежем шаку и осећам нешто… ту је она!“ Све ово могло би се разумети као крик за аутентичном заједницом, за љубављу о којој се тако много говори, а које у својој аутентичности тако мало има.

Иако се чини да током тог пута многи ликови дају неко решење, аутор деконструише њихове поставке суочавајући их са најважнијим страхом – смрћу. Подругљиви глас му одговара: „Па шта ако је све позоришна представа? Уживај у глуми, можеш да бираш да будеш скоро све што пожелиш!“ Аутор, међутим, вели: „Ништа није битно ако на крају остане множење са нулом“. Смисао, дакле, мора лежати само у ономе што превазилази нашу палу природу, што надилази смрт. Тиме аутор отвара и извесну религијску перспективу свог текста односно читаоцима оставља могућност религијског промишљања над његовим текстом. Ауторово стремљење ка смислу и истини, разобличавање неистине и лажи, сврстава га у ред писаца који се не задовољавају обичним и приземним, који трансцендирају понуђену стварност и који кроз (само)познање показују пут ка аутентичнијој људској егзистенцији.

др Ненад Божовић

 

Још о „Канализацији ума“ >>> овде <<<

Одломци из Канализације, клик > овде <