Ниче је мртав, рођен је Ник(ола)

Весна Веизовић
Весна Веизовић

Ограниченим читаоцима вечито жељним суве једноставности, у којој свој беспослени ум не морају да замарају покушавајући да протумаче психолошке заплете књиге „Канализација ума“ , сам наслов може деловати претенциозно. Напротив, имајући у виду савремену књижевност која се свела на обиље бесмисла, апсурда и викенд романа који се данас пласирају као какви врхунски бестселери, само због бољег естетског изгледа и тврдих корица, роман Николе Марића „Канализација ума“ се у тој књижевној шуми таме издваја попут малог светионика.

Ово филозофско-психолошко дело не спада ни у један поменути правац. Најпре из разлога што слободно можемо рећи да је овај истински жанр одавно мртав. Не у смислу као сама филозофија и појединци, већ баш овакав – храбар, надахнут, алегоријски прикривен а опет пажљивом читаоцу откривен, помало нарцистички, са примесама цинизма Чарлса Буковског, сулудо горд и најзад – Надчовечански.

И поред извесне сличности Ничеовског израза, Николино дело је крајње самосвојно. Тешко да се иједан искрени читалац неће наћи у једном од бројних становника канализације, која, мора се признати обилује и крајње деструктивним метафорама које пак на моменте делују као интерни разговори Хофмана и Јиргена у „експерименталним“ фазама.

Али чак ни у таквим тренуцима основна мисао, идеја, не губи своју бистрину, већ што се даље залази у тунеле, боље и изразитије се открива, односно огољава сваки кутак ништавила људске душе. Свакако обавезно штиво свима који се не боје таквог сагледавања, и што да не, и личне промене на које апсолутно подстиче.

Никола Марић је рођени Краљевчанин, психолог, публициста и писац, који на реалистичан и бистар начин сагледава ситуацију. И у свом првенцу који се може сагледати из више углова, као ментални склоп појединца али и као генерализација психолошког бића читавог једног народа где у први план избија вечита негативна селекција рајинског менталитета.

Весна Веизовић