Да ли су туга и депресија исто? Укратко – не. Опширније:
Жаловање и депресија су два квалитативно другачија стања.
Дешава се да неки људи не праве разлику између туге, жаловања и депресије. Овде ћу да пружим пар речи о томе у чему се разликују и када депресија може бити повољна по развој.
Туга, бол и плач су такорећи нормалне реакције на неки губитак. Тај губитак може бити условно речено велики, као што је рецимо смрт или тешка болест, а може бити и мањи у смислу губитка идентитета, изневерених очекивања, пропалих снова и тако даље. Туга означава прихватање непријатне реалности, прихватање бола, а плакање је онда почетак процеса исцељења. Здраво је плакати! Лав Николајевич Толстој је рекао: “Онај ко не плаче, не види.” Сузе нису одлика слабих, плакање није срамотно, већ је пожељно и здраво. Дозволио си да осетиш бол и патњу, да их проживиш, а не да их у својој дефанзиви одгурнеш и суздржиш, сузбијеш. Бол почиње онда када себи признаш губитак, а тада креће и туговање!
Ако одлажеш да прихватиш, то неприхватање непријатне реалности, само по себи, чини да та реалност постаје све болнија и дужа. Уколико не постоји прихватање те непријатне реалности, онда наступа анксиозност или депресија и све остало што их прати. Депресиван човек није у контакту са губитком, што му олакшава преживљавање.
У депресији имамо одсуство присуства, а код туге присуство одсуства. Код туге имамо присутно одсуство – окружење, свет се види као осиромашен због губитка објекта љубави, али након туговања, човек наставља даље. У депресији имамо то да је личност опустошена, празна, те онда услед неприхватања губитка може да “упадне” у самосажаљевање.
Дакле, неко не може из туге да “упадне” у депресију, насупрот увреженом мишљењу.
Међутим, и само депресивно искуство може бити од важности за раст и развој човека, уколико је то креативна адаптација организма. Себичност такође, насупрот увреженом мишљењу, може бити “здрава”. Кликни овде да погледаш нешто на ту тему: себичност.
Организам може да се усами, повуче у себе, губи потребу за комуникацијом. То повлачење енергије заправо је природна фаза. Ако организам не може да поднесе оно што му је живот такорећи донео, он се повлачи у себе како би се бавио собом и дошао до нових решења. Можда и да би дошао до новог начина живљења.
На крају, зашто да се човек не повуче некад у себе, одмори мало од општег “лудила” и паузира све те “неодложне” обавезе и море притисака и очекивања?
Особа се повлачи у себе да би након тога изашла “јача”, уствари да изађе као особа са новим идентитетом. Дакле, у оваквим случајевима, депресија може бити креативна адаптација организма, и нешто што је сасвим ОК (што би рекли модерни).
Ако депресија постане ригидна, фиксирана шема, те тако представља депресивни поремећај, онда можемо да говоримо о нечему што није ОК, а знаци да нешто није ОК, осим интензитета и трајања симптома су:
– телесни болови (бол, мучнина…)
– разни облици самоповређивања (не обавезно сечење вена и томе слично, него једноставно изнуривање организма начином живота…)
– депресија постаје сама себи циљ
Код депресивних људи, често изостаје подршка околине, дешава се да сматрају да је депресиван човек “лењ” и “неодговоран”, па га након кратке подршке, кад истекне резервоар “љубави”, такорећи нападају и гурају да крене у неку активност. Љубав и подршка су од велике важности, и то љубав која јесте брига за развој човека. Текст о разлици између заљубљености и љубави може овде бити користан за прочитати па можеш да кликнеш на следећи линк: “Да ли је љубав исто што и заљубљеност“.
Добро је оно што користи развоју, а ти плачи слободно, није срамота.